МЗ Риђица

Председник Савета месне заједнице: Љубица Симић

Заменик председника Савета месне заједнице: Мирослав Гагић

Секретар месне заједнице: Марко Гундић

Чланови Савета месне заједнице: Драган Шкопеља, Младен Лалић, Бошко Пајић, Анђелка Пуповац, Морган Кнежевић, Милан Николић.

По писаним траговима село Риђица (тада Рег) основано је давне 1346. године и једно је од најстаријих села сомборске општине. Осим имена Рег село је носило и друга имена као што су Леђен и Рогеце.
Село Риђица се налази на крајњем северу Републике Србије, АП Војводине и Западнобачког округа и најудаљенија је Месна заједница сомборске општине. Са три стране је окружена границом са Републиком Мађарском.
Риђица, као село у пограничном џепу, а без граничног прелаза има саобраћај усмерен само у једном правцу. Регионални пут води искључиво преко Станишића и Светозара Милетића према осталим правцима и центрима попут Сомбора, Суботице или Новог Сада. Од Сомбора према Риђици постоји железничка пруга која је некад служила за превоз путника и робе, али је пре око 10 година затворена за саобраћај због недостатка средстава за већа инвестициона улагања. Треба напоменути да је риђичка железница станица била мањи железнички чвор, а пруга је ишла у два правца према мађарским местима Каћмар и Гара.
Статутом општине Сомбор у насељеном месту је организована МЗ Риђица као јединица локалне самоуправе. Селом управља Савет МЗ Риђица који броји 11 чланова и Извршни одбор СМЗ који броји 5 чланова. У МЗ Риђица је стално запослено 5 радника на челу са секретаром МЗ. Седиште МЗ, а и МК Риђица, као истуреног општинског органа је у комплексу Дома културе у Риђици, у улици Светог Саве бр. 52.
„ЗЗ Риђица у стечају“ је једина производна месна организација. Од укупно близу 6.000 ха укупне површине у риђичком атару „ЗЗ Риђица у стечају“ располаже са око 1.720 ха земљишта од чега је око 100 ха под воћњаком, 1.070 ха ораница, око 20 ха у грађевинском реону, 60 ха заузимају два бивша рибњака, а остало су пашњаци, трстици, баре, мочваре и неплодно. У њеном власништву су и управна зграда, машински парк, осам сило-ћелија са укупно 400 вагона складишног простора, напуштена зграда кооперације и живинска фарма са два објекта који нису насељени. У приватном власништву грађани поседују 3.610 ха земљишта. Обрадиво земљиште је засејано углавном ратарским културама као што су кукуруз, пшеница, јечам, сунцокрет, а мање се сеју репа соја, зоб, раж и сл. По грубој процени у атару и насељу има око 100 ха винограда. Воћњака у приватном сектору има око 25 ха, а интерес за воћарство је све већи. Повртарство је у повоју, а пластеничка производња у односу на број становника једва да постоји.
Сточарство је неорганизовано, а свињогојство преживљава тежак период.
Трговачка делатност је углавном у приватном власништву, као и угоститељство. Од производних делатности заступљена је само текстилна грана и то у два случаја, као кућна радиност.
Пописом из 2002. године утврђено је да МЗ Риђица броји 2.604 становника. Тенденција је драстично опадање броја становника и све брже старење села. Рађа се јако мало деце. Обесхрабрујући податак је да у селу има 96 неожењених мушкараца са преко 30 година живота, а исто тако није мали број девојака које су старије од 30 година, а нису се удале.
Културни живот села води МКПЗ Риђица која у свом саставу окупља две секције и то фолклорну секцију „Крила Буковице“ и секцију омладине Риђице. Обе секције имају идеалне услове што се тиче простора за рад, али највећи проблем је недостатак средстава за рад.
Трећу годину за редом МКПЗ организује у месецу септембру дане културе под називом“Риђицко посело“, а другу годину МЗ, као главни спонзор организује 22. маја сеоску славу Свети Николаја, која полако буди интерес грађана и постаје бројнија.
Градска библиотека „карло Бијелицки“ из Сомбора је у Риђици отворила 1964. године огранак народне књижнице и читаонице. Библиотека по отварању броји 3.500 књига, а годинама се књижни фонд увећавао тако да данас библиотека броји око 15.000 књига. Поред кориштења књижног фонда у читаоници се могу прочитати дневне новине које стижу свакодневно.
У селу је 6. септембра 1963. године изграђена нова основна школа под именом “ Петар Кочић “ и то највише заслугом тадашњег председника општине Станишић Михајла Олујића. Од близу 1.200 ученика основне школе током 1946.године број се годинама смањивао да би током априла 2003. године у основној школи било свега 198 ученика. Важно је споменути да у Риђици већ око 80 година ради предшколска установа – забавиште, које сада има укупно 26 деце.
Риђица броји тренутно око 120 средњошколаца, а око 20 ученика се исписало из средњих школа, углавном због финансијских проблема њихових родитеља.
У Риђици је 1817. године спахија Имре Ковач саградио у самом центру села католичку цркву, а Српска православна црква у селу је саграђена тек 1844. године и поред чињенице да су већински живаљ у то време чинили православни Срби. Мало је познато да је Риђица имала и адвентистичку цркву, коју су основали јеховини сведоци.
Већ 20 година у Риђици живи и ради брачни пар, лекари, Вера Обрадовић Елезовић и Ђерђ Елезовић. Пружање здравствених услуга су у скромним условима довели на врло висок ниво, а несебична помоћ свим нашим грађанима обезбеђена је 24 часа, без обзира да ли је радни или нерадни дан.
Риђички спорт представљају два клуба и то РК „Далматинац“ и ФК“Граничар“. РК „Далматинац“ је већ дуже време једини мушки клуб – друголигаш у Сомборској општини.
Из суседне Мађарске кроз риђички атар и само село тече мала речица Плазовић или Киђош у дужини око 9,5 км. У самом селу на Плазовићу је изграђено девет мостова, а у атару четири (од тога два војна).
Риђица је једно од ретких села у покрајини са једним асфалтним, пет бетонских и два земљана игралишта за мини баскет. Асфалтно игралиште служи за више намена и спортских дисциплина и осветљено је са рефлекторима прикљученим на јавну расвету, а постоји и игралиште за одбојку у песку.
Села попут Риђице која су удаљена од свих центара збивања и већих привредних центара неминовно су осуђена на изумирање.
Шира друштвена заједница за све наше проблеме као што су: све већа незапосленост, сиромаштво, миграција, отежано школовање, лоше земљиште, старење села нема слуха